#408890

Anonymous

Fraternity Brdjanin I just wanted to show you.
First, I'm from  the tribe Banjani the clans of Nudoljana.
Certainly Nikola Milosevic one historical phenomenon and part of the historical heritage of Montenegro. But as he began to to fumble in jobs that are not in his job description had to pay visited our head.
Vasojevici they were really big tribe and how they could do what they will show exactly the example above. For them, we can safely say that they are pragmatic people. I did not know it was a referendum in Vasojevici for joining Montenegro. What was their alternative?

there was no referendum, our elders agreed to join Montenegro.

Petrovići not fit neither Catholic or any Holmia and was not even there.

I do not understand this part

Karadjordjevic by Stefan Nemanja, because Vasojevici of Stefan Nemanja. It was invented in the 20th century after annexation, to pragmatic Vasojevici demonstrated their familiarity with the new master.

it is family tree that existed well before 20th century.
annexation is a fairy tale, it was joining of Serbs in one state. your ancestors were dying for that cause, just like mine.

By the way, it is much more likely the origin of their tribe Keljmendi.

By the way, neither Vasojevići nor Klimenti have "theories" of common origin of these two clans. check your sources before you say something stupid.

P.S still waiting you to disapprove quotes I posted here. I will give you one more to play with:

Kralj Nikola, letter to Aleksandar Obrenović:

Најтоплије молим мојега брата краља Александра да извини ове неколике поруке, које се осмјељујем преко његова вјерооданога му министра Васића најповјерљивије поднијети.

Одступања Вујовићева кабинета, са којим је моја влада пуне двије године у најљепшем складу и споразуму радила на пољу опште српске ствари са успјехом и на задовољство краљево и моје, улива у мене сумњу, којим ће правцем нови кабинет окренути. И српска и страна штампа злослутно предричу наступање новога правца овог министарства и скретање му са славенске на неславенску страну. Боже сачувај да то буде – несреће не би било веће за нас Србе од те!

Ја молим мога младога брата да не би подлегао рђавим савјетима и личној можда каквој осјетљивости те да не напусти руку о којој висимо сви и која не живе држи. Вријеме све поправља; оно лијечи и од великијех срџба, а камоли од мањих.

Не треба замишљати мраза, ђе ни је огњиште животворне топлоте.

А никад као сада треба ни се споразумјети како да нашем народу дамо неку малу одуху у надању и вјеровању у бољу будућност. Јер Аустрија с оне стране срамно уступа маху и надмоћију Њемачке, а овамо се окомива свакијем пријетњама, застрашивањима и обтешћавањима промета и интереса трговинских. Српској штампи, колико у монархији, толико и у Босни и Херцеговини, сукраћено и оно кам и мало слободе, коју им устав и досадашњи закони допуштаваху, и јадиковање њено систематично се заплењује без стида и зазора. Срб већ не смије проговорити у тој монархији. Он грђе стоји ту, неголи је икад стојао. Он мисли да је напуштен особито од 1897. од стране Русије, а и у нас, Србију и Црну Гору, изгубио је надања. Помамљен, изгубљен, види Њемца на српској земљи и ђе преко ње тежи на Солун. И ријечи и штампа монархије и покрети војске и вјежбања и на суху и на мору уливају најозбиљније зебње у нашем народу за своју будућност. И народ је готово стао мислити да му је мркло.

Колико ми је гођ могуће било радио сам и радим да му улијем боље мисли, не зато да га уздигнем само, него сам ја чисто увјерен да је Аустрија слаба, да она само застрашива и да се ослања на прва своја два савезника и затим на трећега. Русију, само онолико уколико је она искрена била с њима при њиховим искреним споразумлењима.

Аустрија је прсла! Луд је и слаб ко се ње боји, а зло је велико ако Црна Гора и Србија оставе своју браћу да страдају и да се плаше једне неопасне авети.

Аустрија неће напријед, ако ми будемо људи. Довикнемо ли јој договорно не само: "Нећеш напријед!" – него и: "Мичи нам се из Босне и Херцеговине!" – она ће одмах мекшом постати, али само ако јој то довикнемо мушки, сложно, једнодушно и једновремено да се зачуди, што јој ово би изубаха и из мртвог сна нашег елемента. Али то треба рећи не чивутски, но јуначки па да би се најпослије и све преврнуло, јер овако ни свакојако живљења нема.

Ко да ово рече први и којом приликом?

То ћу рећи ја (ако си радији), само ме помози у тону и у чину са свим силама.

Или реци Ти, ако Ти је милије, а ја Ти се под заклетвом обећајем да ћу те потпомоћи и у тону и у чину са свијем мојим силама.

Односно прилике – она ће испанути брзо у зачепицима које Аустрија често изазива и код вас и овамо код нас, било у саобраћају трговинском, било у ком драго другом додиру; а најплеменитије би било да се изабере један повод повреде којега лица или опште српске значајне ствари.

Нека збори што ко хоће, а ја не држим да Аустрија може и хоће к Солуну – никад ни довијека без нас! Маџари и не теже тамо, а она преко нас Срба и преко неког дијела Бугара, сјести у Македонији, божја вјера, неће па да јој је у војсци таман половина Руса. Њој ће зло јутро осванути дома чим би куд кренула. Прус је држи и стеже, бацајући поглед на земље до Једрена јој. А с чим ће она ондар на нас, ако смо људи!

Ми се сами затуцамо у главу, прецјењујући снагу Аустрије. Она је куд и камо јача била, кад је с њом пијемонтешки краљ ратовао, а Италија много раздробљенија, негоди смо ми сада, јер ми можемо слободно рачунати, кад бисмо озбиљно кренули на све, што је европског живља, а Карло Алберто није него само на нешто Ломбардије. Осим тога наша је снага у маси простога народа српскога, чија је самосвијест сачувала и једнако чува света предања нашег златног доба под Немањићима, а Италија није била прожета народном самосвијешћу него сама интелигенција.

Аустрија је као један нејунак, којему запане неко слабији у руке па га дави и мрцвари без сажаљења и без срца, зорећи се и охолећи се својом снагом и надмоћијем физичкијем противу правде и противу духа времена, који су уз нас, само ако се хоћемо њима користити. Што је груба сила против моралне, ми смо видјели у италијанској борби против Аустрије. Аустријска сила у Италији је свуда побиједила, па је ипак Аустрија морала напустити Италију.

Аустрију треба ћепаницом по зубима; треба је погледати око у око и чинити јој разумјети да смо се ријешили на све, да ће прије наше мило Српство бити наш гроб, него ли њен роб. Па кад јој смјело покажемо зубе, она ће много љепше с нама поступати и може бити с нама се погађати. Али се треба већ тргнути па радити; не треба очекивати да ни други што пруже; и што имамо само смо по сто пута извојевали, Ни једна наша жртва за нашу свету ствар неће поћи изгубљена.

За Бугарску овако ја мислим. Никад она неће хтјети ступити искрено у једну словенску политику, нако онолико колико се искључиво њених интереса тиче. Она ослободитељску Русију држи за Сатурна, који своју сопствену дјецу гута. Она ће се вазда ослањати на непријатеље наше, а данашње њено кокетирање с Русијом привидно је, а повод му је утврђење књаза Фердинанда на престолу.

Бугарска зна и стално рачуна на помоћ Енглеске да се спусти на Егејско море, Кад се она свеже морем с Енглеском и са западом – замислите онда њену охолост и њену неблагодарност према Русији! Запад ће је тада подржавати и може бити ставиће јој у изглед чак и сами Цариград као подарак своје добре воље за пркосе, које би ова Русији чинила.

Иако је Русија онолико крви пролила за Бугарску, то што за нас Србе није, ми смо јој много милији него Бугари, Те чак и кад не би стајало да би се Бугарска бацила у крило запада, као што мало прије рекох, кад ова дође на море, Русија би погачу Македоније лијепо међу нама и Бугарима подијелила на задовољство обојице. И тад би се српске и бугарске снаге изједначиле, те би мирно споредовале и братски се пазиле.

Па и у најгорем случају ми Срби не би имали бојати се Бугара ни са војничког гледишта. Јер ја апсолутно не давам ономе догађају 1885. никакве важности, нити му приписујем друго што до једног случајног парцијелног надмоћија једне бројно јаче и спремније снаге над другом.

Јачи смо ми Срби од Бугара! Те ја не бих био мишљења да зазиремо од њих и да им давамо злу вољу, а они нека грају и присвајају ријечима и наш Ком и наш Ниш – може им бити. И њих и Хрвате страх је од нас, па зато тутње с њиховом Великом Бугарском и Великом Хрватском. Ми смо Срби предоминирајући живаљ на Балканском полуострву и остаћемо, ако не не раздвоји неслога, која ни је вазда кобнија била но снаге непријатеља.

Док смо у овим границама будимо нераздјељиви у мисли истој и чежњи врућој за нашу моралну заједницу; а да се не бркамо, забиљежимо ако ни се чини потребито сфере уплива у дотичним крајевима нашега сусједства.

Раширимо ли се, ондар само забиљежимо наше административне области, а политичка нека ни буде једна заједничка нераздијељена од мора до Дунава. Пак ћемо бити јаки, силни и поштовани. Не буде ли ове мисли међу нама, ми смо лаки туђи ручак и ми ћемо бити ништа и нигдје.

Биће краљ већ разумио о наивној и невиној тежњи и амбицији мога младог сина Мирка. Рђаво познанство његово с неким особама бивше српске емиграције завело га је било с природне стазе, на којој су његови први кораци – мном упућени били, што му никад прије ни до ума долазило није, краљеви и моји пријатељи тровали су ово моје дијете и уливали му у младу и расијану главу погрешних мисли и грешних чежњи спрам краља, а тим и спрам мене. Међу осталим у ту скоро познатој му једној породици нашла се била једна особа, која на мјесто да на добре и сретне ствари упути мојега Мирка, она му је напротив распламћивала амбициозне планове, започете Рајком Тајсићем и кобним му друштвом – убио их бог!

Кад сам за ово његово плетење разумио, а то је било, на жалост, пошто су већ мнозина о томе знали, ја са.м укорио и строго му пребацио његове зле чежње, које он и сада тврди да су се сводиле само и искључиво на то да би га краљ прогласио за насљедника свога, док би му бог дао сина насљедника. Пошто ми се на икони заклео да више о томе неће мислити ни допуштати да му ко о томе помиње, ја сам му наредио да особи, о којој се мало прије додирнух, нарочито пише да се неће никад више занимати ни другоме дозволити да се занимље у његово име о питању престола Србије и о одлукама на њему сједећег краља Александра.

Тако од дана данашњега ја сам радостан, што се млади син повраће из своје заблуде и остаје одан и привржен миломе куму и брату краљу Александру, као што смо му вазда то биди ја и мој старији син, престолонасљедник Данило.

Што овако искрено сам представих једну несмислену младалачку авантуру њ. в. краљу Александру, колико ми је год немила као појава у мојој кући, гдје су личне амбиције наспрам општих интереса вазда напуштаване биле, – то сам учинио зато да увјерим њ. в. краља, ако је чуо гласове: "За сином отац стоји!" "Књаз Никола истиче сина", – да то не може нико рећи осим злих и пакосних језика и ко год је то помислио да се тешко огријешио о истину. То би била не само злоћа, него и политичка кратковидост, јер не би ли Мирково претпостављање моме старијему сину и куд и камо способнијему, а већ по рођењу насљеднику моме, било неприродно и убитачно за народно уједињење и за саму моју кућу? Ослањајући се на обећања Миркова и на утисак, који је на њему учинила моја опомена, могу гарантирати краљу да тога више неће бити; у сваком случају ја узимљем на себе одговорност. А молим краља, ако је што чуо за ове несмислености Миркове да му милостиво опрости и заборави.

Cetinje 1902